Не разумем људе који набаве кућног љубимца ради самопотврђивања или да би демонстрирали своје „педагошке“ таленте, а затим га избаце на врата или, још горе, физички га кажњавају. Иако, није јасно шта је горе.
Ови несрећни неговатељи живе врата поред мене. Избацивали би свог љубимца напоље у свакој прилици. У почетку сам мислила да је то начин да се мачка научи да излази напоље. Али када сам почела да примећујем уплашену лоптицу пахуљастог меса како сатима седи у хладном ходнику, предано гледајући у врата власника, схватила сам да га власници кажњавају због неког недела. Понекад би, било од глади или од хладноће, након дугих сати кажњавања, мачка почела да гребе по вратима. Тада би власник ушао, изашао и ударио јадника метлом. Или би га власник полио водом из шоље. Био је то непријатан призор, али нисам желела да се мешам, иако сам искрено сажаљевала мачку.
Била је хладна зима — минус 18 степени Целзијуса је већ две недеље лебдело. А наш ходник има грејање, само површно. Време је било ужасно: снег је био нагомилан, а ветар ме је ледио до костију. По таквом времену, кажу да добар власник неће избацити лошег пса... Неће избацити пса, али Рижик ме је срео на степеницама ходника док сам се касно једне вечери враћао уморан с посла. Дрхтави, тужни малишан седео је на свом сада познатом месту, кротко чекајући опроштај. Угледавши ме, мачак је устао и плашљиво направио неколико корака према мени, као да тражи заштиту. Нисам могао да одолим и подигао сам га. Потпуно смрзнуто створење се изненада привило уз мене и почело жалосно да преде. Покрио сам га крилом свог капута и, не разумевајући зашто, наставио сам уз степенице до свог спрата. Пухкасти је наставио да преде и изгледало је као да се загрева. Онда сам схватио да не могу оставити ово створење да преноћи у хладном ходнику, а осим тога, било је крајње време да немарним власницима одржим лекцију. Одвео сам Рижика кући да преноћи.
Мачак се показао необично умиљатим. Након брзе ужине, малишан се сместио поред мене. А за ноћ се сместио на кревет у подножју мог кревета. У свакој прилици, Рижик (како сам га одмах назвала) се мазио уз мене, непрестано захвално предећи.
Дуго очекивани слободан дан је стигао — нисам журила на посао, а сигурно нисам журила да се решим свог новог пратиоца. Међутим, око поднева, почели су да допиру гласови испред улазних врата: комшије, цела породица, изашле су тражећи свог љубимца. Дозивали су га на све начине, мамили га сваким мамцем и давали свакаква обећања. Помислила сам да је време да пустим Рижика напоље и пошаљем га власницима. Чим сам га подигла и пришла вратима, маче је чуло познате гласове који су допирали из ходника и са улице. Малишанин ме је у страху зграбио за руку и одбио да ме пусти. Спустила сам га на под — Рижик је улетео у собу, завукао се испод кревета и згрчио се. Постало је јасно да животиња никако не жели да се врати својим власницима.
Нисам више инсистирао, Рижик је остао са мном.
Прошло је шест месеци. Живимо у савршеној хармонији са нашим мачетом — он није кућни љубимац, већ анђео. Не могу да схватим каква је злодела малишан могао да учини да заслужи такву казну. Комшије не знају да сам им украла љубимца. Можда грешим. Али чак и ако икада виде моје крзнено чудо, можда на прозору, ипак га нећу вратити — смислићу нешто...
Људмила
1 коментар