Одувек сам био прагматична особа и никада нисам веровао у натприродно. Али један недавни инцидент, који се може описати само као мистичан, натерао ме је да радикално преиспитам сопствени поглед на свет.
Десило се то пре око годину дана. Било је то посебно пролећно-мартовско време, када је ужарено дневно сунце почело да топи нагомилани снег, који се још увек сливао са кровова у танким млазевима, а до вечери би се појавио лагани мраз, због чега би се вода поново заледила на растућим леденицама.
Као и обично, журио сам кући, прелазећи у глави детаље данашњег састанка, који су, благо речено, били не баш позитивни. И ако сутра не смислим неки неочекивани потез, уговор би могао да пропадне, а са њим и мој бонус. Искрено, журио сам само да скренем мисли са посла. Свежа глава ујутру би сигурно нешто смислила, а преиспитивање опција касно увече није нимало продуктивно. Поготово што је мој омиљени тим, Зенит, требало да игра фудбалску утакмицу те вечери! Момци су добро играли и требало је да освоје куп. Упркос свом опрезу, ипак сам изгубио концентрацију и угазио у барицу. Отопљена вода је одмах натопила моје лагане градске ципеле, што ми није поправило расположење. Да бих избегао прехладу, још брже сам отрчао кући и одлучио да пречицом дођем кроз суседно двориште. Иако је тамо било још барица, нисам имао шта да изгубим, а могао сам да уштедим доста времена. И тако, трчећи поред петоспратнице, окачене леденицама за свачији укус, чуо сам захтевно мјаукање са стране и нехотице окренуо главу према звуку и одједном се зауставио као у месту.
У ствари, у нашим двориштима живи много мачака луталица. Сви су се одавно навикли на њихово „певање“, укључујући и мене, и нису обраћали пажњу на то. Али ово мјаукање је било нешто посебно. Мачка је изговарала „Мјау“ јасно, лаганим, познатим шкрипањем, извлачећи свако слово, као човек. Само је Барсик, кога сам много волела као дете, мјаукао на тако јединствен начин. Живео је у подруму наше куће. Сањала сам да га одведем кући, али ми мама није дозволила, јер је моја млађа сестра била страшно алергична на крзно. Све што сам могла да урадим јесте да га мазим кобасицама, купљеним новцем који ми је мама давала за школске пите.
Али Барсик је био мртав скоро 20 година. А сада је овај дрски, пахуљасти риђи мачак са мрљом на носу седео право испред мене, буквално ме је залеђивао својим погледом.
Зурио сам у мачку, као хипнотисан, а слике из детињства су ми севале пред очима: сада имам девет година, идем кући из школе, са кобасицом у џепу коју сам купио у продавници иза угла за свог кућног љубимца мачка. Одједном, са стране се зачуо гласан туп ударац, и разни комадићи леда су се испрснули, болно ми убодући образ. Окрећући се ка звуку, видео сам само планину распадајућег леда и лагане пахуље снега које су се вртјеле са крова, јурећи огромну леденицу.
Срце ми се стегло, а коса се буквално дигла када ми је синуло да бих се за пар тренутака нашао на овом месту да ме није омео Барсиков позив. Одмах сам бацио поглед на већ мрачну таму близу улаза, али она је већ била празна.
Не знам шта је то заиста било, али и даље у себи захваљујем Богу и Барсику, који ме је буквално спасао од смрти.
